Intuitivni Ritmovi

Vizija Ljudske Suštine

Indija je oduvek privlačila ljude naklonjene duhovnosti iz različitih mesta i kultura, od kojih su se neki bavili svojim iskustvima i potragom kroz stvaranje umetnosti. Dok za mnoge samouke umetnike može biti prirodno i iskreno, mada češće to nije slučaj, česta je pojava da ipak većina njih ostaje u okvirima isuviše poznatih, i literarno obrađivanih tradicionalnih simbola, i tako u velikoj meri ponovo ostaju na već poprilično utabanom putu etničkog modernizma.

Treba duboko poštovati što je Atila Schroeder, slikar iz Srbije, ipak umesto toga odabrao da sledi svoju intuiciju, uskladjujući se sa svojim suptilnim a opet preplavljujućim duhovnim prepoznanjima (Galerija “Artiszen” u Windsor Manor Sheraton Hotel-u od 16-21 maja 2007). Ishod toga ima svoje prednosti kao i ograničenja.

Fokus na osećanju rudimentarnih ali ne baš definisanih senzacija je adekvatno prevedeno u primarni apstraktni idiom. Slikar postiže najbolje rezultate kada indirektno uspe sugerisati na određena uzvišena osećanja, gde se unutrašnji i spoljašnji impulsi stapaju sa premonicijom njihove materijalne i nematerijalne supstance. To isto, sa druge strane, ima tendenciju da se razblaži u neodredjenosti ili da se, potpuno suprotno tome, skoro verbalno reprezentativnije izjasni, ili se pak izrazi elementima simbola.

O finoj povezanosti izmedju osećanja ruke i pigmenta govori nam slika “Vizija Ljudskog Jezgra”. Njene statično-dinamičke strukture veoma lagano aludiraju na unutrašnji kosmički krug, kao i blaga pravougaonost kompozicije, nanošene u slojevima na prethodne delom već brisane nanose četkice, pobudjuju neuhvatljive a ipak veoma nizane procese.

Komplementarnošću kontrasta, platno “Tvar Duše”sadrži obilje lebdećih mehurastih oblika pastelnih tonova, uspelih u zaranjanju individualnih motiva u okolni matriks. Ukoliko raspoloženje u drugom opoziva neku vrstu Art Nouveau atmosfere, u celini gledano, Atilini radovi se uzdržavaju od stilističkih citata, I stoga dokazujuci svoju originalnost. U nekoliko drugih slučajeva, medjutim, vraća se formalističkoj popustljivosti isključivo se oslanjajući na fluidno stanje – kapi, na lepe boje I dizajnirane oblike. Ovo postaje primetnije u slikama u kojima koristi jedva razlučivu masu staklastih formi kugli. Dok odražavaju rudimentarne pulseve, one ne ukazuju bas na implicirane čakre. Meditirajuća ljudska figura je platno koje bi dozvolila još malo zanatstva.

Na sreću Atila se vraća više minimalnosti i većoj ekspresivnosti kao sto je to slučaj u zajedničkoji aproksimativnosti izmedju horizontalnih pružanja plave i žute boje u “Pulsacije Duše”.